Picornaviridae

U porodici pikornavirusa nalaze se najmanji RNK virusi, koji su široko rasprostranjeni u prirodi. Ovi virusi imaju kubnu simetriju i nemaju dodatni omotač. Svi izazivaju citopatogeni efekat na ćelijskim kulturama.

Porodica pikornavirusa obuhvata oko 18 rodova virusa među kojima su: Enterovirus i Hepatovirus.

ENTEROVIRUS

Enterovirusi inficiraju milione ljudi širom sveta svake godine. Ime su dobili po grčkoj reči enteron koja znači – crevo. Otporni su na kiseline, što im omogućava preživljavanje u kiselom želudačnom sadržaju, a potom se šire na ostale delove sistema za varenje (digestivni trakt) gde se razmožavaju. Pored digestivnog trakta mogu se razmnožavati i u drugim tkivima (npr. mišićima, nervima itd).

Infekcije enterovirusima prenose se fekalno-oralnim putem. Fekalno-oralni način prenosa infekcije podrazumeva da uzročnik oboljenja (virus), preko stolice iz zaraženog organizma, dospeva u spoljašnju sredinu i različitim putevima (voda, hrana) dolazi u usta, a zatim u crevni trakt neinficirane osobe.

Healthy-Eating-Food

Enterovirusi obuhvataju 12 vrsta i njihove serotipove (varijacije). Pored ljudi, neke vrste inficiraju i pse, mačke, muve i komarce.

Za ljude, najznačajniji enterovirusi su:

I Enterovirus 71 (EV-71)

Ovaj virus ima važnu etiološku ulogu u epidemijama teških neuroloških oboljenja kod dece.

Prvi put je izolovan 1969. godine u Kaliforniji. Infekcija ovim virusom je često bez simptoma, a nekada se mogu javiti osip i dijareja.

Hand_Foot_Mouth_Disease_Adult_36Years

Međutim, EV-71 ima i potencijal da uzrokuje neurološka oboljenja koja su nekada praćena paralizom delova tela. Skorašnji slučaj infekcije ovim virusom je zabeležen u junu 2013. u Australiji. U Sidneju je više od 100 dece bilo inficirano ovim virusom.

II Poliovirus

Prvi put je opisan 1909. godine od strane austrijskih biologa Lendštajnera i Popera (Karl Landsteiner, Erwin Popper). Postoje tri serotipa ovog virusa (PV1, PV2, PV3) i svi su izuzetno zarazni.

Poliovirus je uzročnik – poliomijelitisa (dečije paralize). On je striktni humani patogen i ne inficira druge vrste. U najvećem broju infekcija (oko 90%), ne javljaju se znaci oboljenja. U manje od 1% slučajeva, razvija se poliomijelitis.

Dečak sa poliomijelitisom

Dečak sa poliomijelitisom

Nakon ulaska u organizam preko usta, poliovirusi se razmnožavaju u ždrelu i izlučuju se preko sekreta iz nosa, pljuvačke i izmeta u spoljašnju sredinu. Iz limfnih žlezda vrata dospevaju u krv (viremija). Preko krvi dospevaju u centralni nervni sistem (CNS). Najčešće “napadaju” kičmenu moždinu gde se nalaze neuroni koji inervišu mišiće. Posledice oštećenja neurona jesu paralize udova (ekstremiteta). Pored neurona mogu da izazovu i druga oštećenja kičmene moždine i da dovedu do otežanog disanja, gutanja i govora.

Na osnovu simptoma postoje tri oblika poliomijelitisa. Prvi je – aborativni poliomijelitis koji se najčešće javlja i kratko traje, ne ostavlja štetne posledice. Karakterišu ga slabost, glavobolja i povišena telesna temperatura. Drugi oblik je –  neparalitički poliomijelitis koji takođe kratko traje i može dovesti do zapaljenja moždanih ovojnica (meningitis). Treći je najteži i najozbiljniji oblik – paralitički poliomijelitis. Javljaju se paralize koje traju nekoliko nedelja, ali kod težih oštećenja neurona, mogu ostati doživotno.

Poloovirus, 3D model (http://www.rcsb.org)

Poloovirus, 3D model (http://www.rcsb.org)

Najveće epidemije poliomijelitisa su se javile krajem 19. veka u Evropi, a ubrzo zatim i u Americi, i time je poliomijelitis postao najužasavajuće oboljenje dece u 20. veku. Ne postoji lek za polio. Prirodni imunitet se stiče nakon preležane bolesti. U našoj zemlji je uvedena obavezna vakcinacija novorođenčadi. Postoje dve vrste vakcina IPV – inaktivisana, mrtva vakcina (daje se inekcijom) i OPV – živa vakcina (daje se oralno).

Način davanja IPV i OPV

Način davanja IPV i OPV

Češće se koristi OPV. Beba prvu polio vakcinu dobija kada napuni dva meseca. Ova vakcina daje se zajedno sa DTP (difterija, tetanus, pertusis) vakcinom u tri doze. Beba prima drugu dozu sa napunjenih 3,5 meseca, a treću sa 5 meseci. Revakcinacija – prva doza se daje u bebinom uzrastu od 17 do 24 meseca, druga sa sedam godina, a treća i poslednja sa 14 godina.

III Koksakivirus

Koksaki virusi (Coxackievirus) su otkriveni 1948. od strane naučnika Daldorfa (Gilbert Dalldorf), koji ih je izolovao iz uzorka poreklom iz malog mesta Coxackie u Njujorku.  Oni su podeljeni u dve velike grupe virusa, označeni kao grupa A i grupa B sa oko 30 različitih serotipova. Koksaki virusi kod čoveka mogu izazvati oboljenje svih organa i sistema. Oboljenja mogu biti blaga, ali i smrtonosna.

Virusi grupe A inficiraju kožu i mukozne membrane. Izazivaju hepanginu (bolnu infekciju grla sa plikovima), akutni hemoragični konjuktivitis i dr.

Hepangina i akutni hemoragični konjuktivitis

Hepangina i akutni hemoragični konjuktivitis

Virusi grupe B inficiraju srce, pluća, pankreas. Dovode do zapaljenja srčanog mišića (miokarditis), srčane maramice (perikarditis), zapaljenje jetre (hepatitis) itd. Obe grupe mogu izazvati infekcije gornjih disajnih puteva, osip, aseptički meningitis, goznice.

Coxsackie-MU

Terapija se zasniva na lečenju i olakšavanju simptoma, jer lek ne postoji. Nakon ozdravljenja formira se prirodni imunitet. Vakcina takođe ne postoji, jer je produkcija specifične vakcine praktično nemoguća, zbog postojanja velikog broja serotipova.

IV Ehovirus

Ehovirus (Echovirus) je veoma zarazan i primarno inficira decu. On je jedan od glavnih uzroka akutne groznice kod novorođenčadi (često dovodeći do smrtnog ishoda) i dece, i najčešći je uzrok aseptičkog meningitisa (nekad praćen osipom i paralizama). Zbog sličnih simptoma nekada ga je teško razlikovati od bakterijske infekcije i nekih drugih virusnih infekcija.

Ehovirus, 3D model (http://www.ox.ac.uk/)

Ehovirus, 3D model (http://www.ox.ac.uk/)

Kao i kod ostalih enterovirusa, do infekcije dolazi pri lošim higijenskim uslovima, preko zaražene vode i hrane fekalno-oralnim putem. Lek takođe ne postoji, a zbog velikog broja serotipova nemoguće je proizvesti odgovarajuću vakcinu.

V Rinovirus

Rinovirusi (Rhinovirus) su najčešći uzročnici prehlade (tj. nazofaringitisa, rinofaringitisa itd.). Izazivaju infekcije gornjih disajnih puteva, naročito nosa. Simptomi koji se javljaju prilikom prehlade su najčešće kašalj, kijanje, curenje nosa, suvo grlo i povišena temperatura. Oni traju od 7 do 10 dana, neki od njih čak i do tri nedelje.

Prehlada (http://scienceline.org/)

Prehlada (http://scienceline.org/)

Lek za prehladu ne postoji, ali se zato leče simptomi. Ona je najčešća infektivna bolest ljudi, gde se odrasli zaraze u proseku 2 do 3 puta u toku godine, a deca između 6 i 12 puta.

PRETHODNA STRANA SLEDEĆA STRANA

Animalni virusi
Svet biologije na Facebook-u

Svet biologije na YouTube-u